Jedna kratka besplatna reklama za omiljeni Kopaonik

Ovu priču Irme Mićanović o Kopaoniku obavezno pročitajte, i biće Vam jasno zašto se Kopaoniku uvek iznova vraćamo

Kopaonik, poznat i kao Srebrna planina je najveći planinski masiv u Srbiji, koji se pruža od severozapada ka jugoistoku dužinom od oko 75 km. Njegov najviši vrh je Pančićev vrh sa 2017 m nadmorske visine.
Iako sam živela na Kopaoniku nekoliko meseci, ovaj put sam otišla turistički i posmatrala ga očima posetilaca. Ipak, vreme koje sam tamo provela me nateralo da tu planinu shvatim kao drugi dom i da na neke stvari posmatram očima domaćina.
Sam ski centar nije mnogo veliki, ali nudi pregršt kafića, restorana, hotela, sa savršenom kuhinjom i atmosferom. Restorani i kafići se nalaze jedan pored drugog, pa je izbor za neke od njih ponekad teško naraviti, ali za koji god da se odlučite, oduševiće vas svojom unikatnom ponudom.
Ono zbog čega svi i dolazimo na ovu prelepu planinu jeste naravno skijanje. Kopaonik omogućava skijanje za svakoga, od najmanjih koji su tek naučili da kažu “skije” pa do profesionalaca, koji svoju ljubav mogu upotpuniti ne nekim od crnih staza. Ponuda je raznovrsna i niko neće ostati uskraćen za spuštanje niz omiljenu stazu.
Život na Kopaoniku je za mene bio jedno neverovatno iskustvo. Pored pregršt događaja, provoda, zanimljivosti i posla, uspela sam da upoznam i mnogo novih ljudi, da steknem prijatelje za celi život i da u svoju knjigu adresa, upišem još jednu za svoj novi dom.
Obožavala sam jutra blještavog sunca, gde kada izađeš iz planinske kućice ništa ne vidiš od beline i čistote snega. Volela sam noćni zaleđeni sneg koji pod uličnim svetlima puta podseća na šljokice neke nemarne dece, koja su ulepila kilometre ceste. Radovala sam se uklanjanju snega sa automobila, pri odlasku, dolasku, parkiranju samo na par minuta i višečasovnom čišćenju. Tako sam upoznala mnogo divnih ljudi koji se uvek nađu tu, da pomognu, da poguraju auto ili odkopaju gume.
Život u prirodi, uspe nekako da nas vrati matičnom čovekovom postojanju. Tada počneš da primećuješ pesmu ptica, zvuk potoka ili tragove malih sitnih životinja, sve ono čega se odrekneš živeći u velikom gradu.
U tome valjda i jeste čar. Spoznati ponovo sebe, stvari koje su sastavni deo života, ali mnoge od njih ne primećujemo, zaglušeni bukom automobila i metalnim zvucima građevine koja nastavlja da se proteže u nebo.
Moj savet je: Pobegnite u prirodu. Među drveće koje savršeno ćuti i među zvuke šume koja može da razume i sluša. Samo što dalje od betona. A ako ne znate gde biste, pa za početak, neka to bude Srebrna planina.